November 16, 2009 • No Comments • Film

Ukoliko 2012. godine dođe do kraja sveta, kako se veruje u pojedinim krugovima, bar nećemo više moći da gledamo filmove poput ovog. Možda najčudnija stvar u vezi 2012 je što su najgori delovi filma ujedno i najzabavniji, jer su toliko besmisleni da je nemoguće ne umreti od smeha.

Mediokritetni delovi su ti koji spuštaju produkciju, i njih je mnogo više. Uprkos tome što su na raspolaganju imali sadržaj da popune 60 minuta trajanja filma, 2012 se produžava u epsko mučenje od skoro dva i po sata, a najgora stvar od svega je što deluje mnogo duže. Tako da, pre gledanja filma, spremite sebi jednu poveću šolju jake kafe. Osim toga što će vam biti potrebna da vas održi budnim, imaćete i dovoljno dobar izgovor da napustite bioskop jednom ili dvaput kako biste skoknuli do toaleta.

Ideja da je apokalipsa predviđena za 21. decembar 2012. godine nije nova. Zalagači za propast sveta, uvek u potrazi za novim mogućim datumom za uništenje planete, obrušili su se sada na ovaj jer se tada završava Majanski kalendar. Sigurni smo da ga je i Nostradamus predvideo, jer se sirotom tipu pripisuju skoro sva predviđanja. 

{mgmediabot2}type=youtube|youtubeid=Hz86TsGx3fc|width=450|height=364{/mgmediabot2}

Ubrojite me među skeptike, i ne samo zbog nedostatka naučnog dokaza koji bi podržao teoriju o 2012. godini, već i zbog toga što ga vatreni pobornici ove teorije zagovaraju uz stepen religiozne strasti što mi je pomalo zastrašujuće. Neću zbog toga manje spavati i prilično sam sigurna da će 22. decembar 2012. godine izgledati umnogome kao i dan pre.

Ne možemo sa sigurnošću tvrditi da li je takozvana "nauka" predstavljena u 2012 Rolanda Emmericha najbesramnije predstavljanje geologije, fizike i astronomije ikad ponuđene u jednom visokobudžetnom filmu, ali ne može biti daleko. Ovo, međutim, ne treba da predstavlja iznenađenje, jer je Roland Emmerich oduvek bio više zainteresovan za uništavanje stvari nego za zakone sveta fizike. Sa ovim filmom, on je nadmašio ne samo sve svoje prethodne ekscese (ubrojimo tu Independence Day, Godzillu i The Day After Tomorrow), već i Michaela Baya, kada je reč o eksplozijama, i Irwina Allena, kada je reč o katastrofama. U ovom filmu može se naći skoro svaka katastrofa koju možete da zamislite. Zemljotresi? Potvrdno. Vulkani? Potvrdno. Neboderi koji se ruše? Potvrdo. Nekontrolisani požari? Potvrdno. Kiša pepela? Potvrdno. Avionske nesreće? Potvrdno. Cunamiji? Potvrdno. John Cusack kao akcioni junak? Potvrdno – recite bilo šta drugo, samo ne to!

Naravno, prosečnom gledaocu koji će izdvojiti 200-300 dinara da pogleda ovaj film neće biti stalo do likova, što je dobra stvar, jer ih ni nema. Takođe, neće mu biti stalo do priče, što je takođe dobra stvar. Ne – glavni motiv da se pogleda 2012 su scene destrukcije. Stvari koje lete u vazduh. Bujica specijalnih efekata. Pa, da li će bar ovaj aspekat film ispuniti očekivanja? Nažalost, ne. Istina, film sadrži nekolicinu impresivnih scena uništenja, ali one nisu toliko spektakularne koliko očekujemo. A tu je i razočaravajući nedostatak prepoznatljivih ikona koje lete u vazduh. Grad čije je uništenje najviše prikazano je Los Anđeles. Nema zgrade Empire State Building. Nema Sears kule. Nema zgrade Space Needle. Tu i tamo prikazani su Vašington, Las Vegas, Buenos Aires i Vatikan, ali uglavnom sporadično. Pretpostavljamo da je Emmerich odlučio da ovaj put ne ide na Njujork jer je tamo već bio (The Day After Tomorrow), a i zbog toga što ne bi bilo tako zabavno posle stvarnog horora od 11. septembra.

Još jedan problem u vezi tih scena destrukcije je što traju predugo, ponavljaju se, i pomešane su sa najbesmislenijim akcionim scenama ikada osmišljenim za jedan film. Ne samo što smo izloženi sceni u kojoj limuzina izbegava pukotinama u ulicama koje nastaju usled zemljotresa u Pasadeni, već je to samo aperitiv za scene u kojima naši junaci beže od piroklasitčne bujice koju stvara supervulkan Yellowstone – i to, kombijem, pešice i avionom. Ovo svodi bekstvo od vatrene lopte na nivo obdaništa. U visokobudžetnim filmovima se očekuje neki stepen besmislenosti, ali 2012 je toliko preterao u tome, da je nemoguće za jednu razumnu osobu da odbaci apsurdnost situacije.

2012 prati tradicionalnu formulu filma o katastrofama: prvi čin (u kojima se navode mnoga predviđanja o budućnosti ljudske rase), drugi čin (u kojem se na specijalne efekte troši 75% budžeta) i treći čin (u kojima heroji čine herojske stvari da bi spasili ljudsku rasu, ili bar jedan deo nje). Imamo tu popriličan spisak likova, koji se svi podjednako nalaze na platnu i tako se gubi svaka šansa da bar neko od njih ispliva kao nešto više od dekoracije specijalnih efekata. Nema napetosti jer nikog nije briga da li će likovi živeti ili umreti. Njihove sudbine su stvar potpune ravnodušnosti.

Prva značajna osoba koju upoznajemo je dr. Adrian Helmsley (Chiwetel Ejiofor), naučni savetnik predsednika (Danny Glover). On je donosilac loših vesti: na nedavnom putovanju u Indiju (što se dešava 2009. godine), on otkriva dokaz da je svet na brzoj traci ka uništenju. Tri godine kasnije, njegova predviđanja se obistinjuju. On je jedan od vođa internacionalnog tima čiji je zadatak da istraži problem i osmisli rešenje kako ljudska rasa ne bi izumrla. Njegov nadređeni je Carl Anheuser (Oliver Platt), koji je spreman da iz jednačine oduzme emociju kako bi odlučio ko će živeti a ko umreti – nešto što Adrian, predsednik i Prva ćerka (Thandie Newton) nisu u stanju da urade. Kako destabilizacija planete raste, planovi moraju biti spremni.

U međuvremenu, pisac naučne fantastike iz Los Anđelesa Jackson Curtis (John Cusack) nalazi se na odmoru sa dvoje dece u Josemitu kada dobija vesti o ogromnom zemljotresu što ga primorava da se vrati kući. U međuvremenu, upoznaje voditelja radio emisije Charlieja Frosta (Woody Harrelson), koji mu govori da dolazi do kraja sveta i informiše ga o Majama i 21. decembru. (Zanimljiva činjenica je da se ovi događaji odvijaju na severnoj hemisferi tokom leta 2012, a ne pri kraju godine.) Taman kad počne uništavanje Los Anđelesa, Jackson sa decom stiže kući koju deli sa svojom bivšom ženom Kate (Amanda Peet) i njenim novim dečkom Gordonom (Tom McCarthy), plastičnim hirurgom. Svi se uzdaju u Jacksonovu limuzinu i beže glavnom bez obzira. Njihovo odredište je Yellowstone, za koji Charlie tvrdi da ima "mape svemirskih brodova" koje je dizajnirala vlada da bi spasila čovečanstvo.

Ima tu i drugih likova – indijski geofizičar, par matoraca koji se nalaze na krstarenju, i neki ljudi na Tibetu – ali oni nisu ni upola značajni kao glavna grupa.

Glumačka ekipa je mnogo impresivnija nego što bismo očekivali od jednog B-filma. Očigledno, glumci, znajući identitet reditelja, i čitajući scenario, nisu se upustili u celu priču kao da je u pitanju povratak Citizen Kane-a. Ipak, Emmerich je uspeo da ugrabi pouzdanog Johna Cusacka, Olivera Platta i Dannyja Glovera, Thandie Newton, sve uvaženijeg Woodyja Harrelsona i uvrnutog Chiwetela Ejiofora.

Očigledno je da je štrajk scenarista ostavio traga na početak produkcije 2012. Pod uobičajenim uslovima, to bi moglo da pruži delimično obrazloženje za tako jadan kvalitet scenarija, ali realno, filmovi ove vrste se ne mogu pohvaliti vrhunskim scenarijom. Skripte nisu ništa više od skeleta, dok su vizuelni efekti krv i meso. Kada je reč o filmovima o katastrofama, mene je lako zaintrigirati – dopale su mi se glupave zabave poput Twister, Volcano, pa i The Day After Tomorrow. Ali 2012 ne može da dobije ni prolaznu ocenu. Predugo traje, dosadan je i, na neke načine, čak i manje podnošljiv od Transformers 2.

Ovaj vrhunski text je delo:

Happynovisad.com

… a naš skromni doprinos je trejler 🙂

November 16, 2009 • No Comments • Film

Peti Festival internacionalnog studentskog teatra (FIST) u Beogradu predstavlja 15. novembra u završnici češki ulični performans “Planeta pop elitizma”, festivalsku koprodukciju sa Školom za vizuelno pozorište iz Jerusalima “Zimsko cveće” i Šekspirovu komediju “San letnje noći”, premijerno izvedenu u maju godine na Fakultetu dramskih umetnosti (FDU) u Beogradu.

Uz dodelu nagrada najboljim predstavama i pojednicima, jubilarni FIST, posvećen pop eltiizmu kao jednom od društvenih problema, biće zvanično završen velikom žurkom na kojoj će nastupiti Melem za uši raj za oči, Camaro Kids/DJ Rokam, DJ Mis Millie i DJ Felony Flats.

Završne edukativne radionice – “Elementarni prinicipi glumačke igre” održaće Tomi Janežič i Đorđe Odanović – “Portret na FIST-u i unutar njega”, dok će u okviru off programa novosadska grupa Fun And Magic Achidents izvesti performans.

Performans “Planeta pop elitizma” Akademije za izvođačku umetnost iz Praga baziran je na temi “All the Shits of the World” i nastavak je predstave “Looking back”, prikazane prvog dana FIST-a u glavnom programu. Služi se znacima savremene pop kulture i predstavlja spoj lutkarske predstave i psihološkog uličnog perfomansa sa ritmom i zvukom apokalipse.

Predstava “Zimsko cveće” nastala je kao koprodukcija FIST-a i Škole za vizuelno pozorište iz Jerusalima, koja je osvojila Gran pri prošle godine komadom “Ljudska priroda”. “Zimsko cveće” opisuje mali grad koji pati od beskrajne zime, staru ženu koja traži izgubljenu ćerku, mladu damu koja je krunisana za kraljicu Kraljevstva senki… U zamrznutom svetu, delovi priče se sklapaju na ljudskom pejzažu.

Šekspirova komedija “San letnje noći”, u režiji Srđana Karanovića, nastavila je život posle premijere na sceni “Mata Milošević” FDU u Dadodu, a igrana je i u Bosanskom kulturnom centru u Tuzli i na Forestfestu u Košutnjaku.

Radnja te komedije sastoji se iz četiri priče koje su upletene u skladnu celinu, ali je u prvi plan smeštena priča o mladim ljubavnicima, tako da je glavna tema predstave prevrtljivost, nestalnost, buntovništvo, zaluđenost mladih ljubavnika kao i sukob prijateljstva i ljubavi. Za razliku od Šekspirove komedije, u toj predstavi radnja je smeštena u 50-te godine prošlog veka, pa i kostimi i muzička matrica odgovaraju tom dobu.

U okviru glavnog takmičarskog programa, prve i druge večeri FIST-a izvedene su predstave “Kolekcija” Nacionalne akademije za pozorišnu i filmsku umentost iz Bugarske, “Dorin Votson” Nacionalne pozorišne akademije iz Kopenhagena, te “Pogled unazad” i “Amnezijski dani polarnih noći” ćeških studenata i “Džonatan” Škole za vizuelno pozorište iz Jerusalima.

U okviru edukativnog programa, završene su radionice “Od manipulacije do animacije”, radionica lutkarskog pozorišta na kojoj je predavač Slavčo Malenov, “Iluzija elitizma” namenjena video umetnicima koju je vodio Mare Bulc, te “Menadžment za umetnike” Jelene Glišić, koje su poćele 13. novembra. Takođe, održane su i radionice “Elementarni principi glumačke igre”, radionica za reditelje i glumce na kojoj je predavač Tomi Janežič, kao i “Portret na FIST-u i unutar njega”, radionica fotografije koju je vodio Đorđe Odanović.

U okviru off programa, u zgradi FDU održane su i raznovrsne umetničke akcije i intervencije u prostoru, kao što su “Pop elitistička izložba”, “FIST moduli” i “Akcija Dežutaž”, a muziku je puštao DJ Philly Pee.

Peti FIST ukazuje temom “pop elitizma” da je lakoća i brzina obrazovanja, kakvu poznajemo danas, dovela do pojave “jeftinog znanja” i “medijske zagađenosti” – stvoren je nov društveni sloj koji ima osobine mase i prisvaja kvalitet i autoritet elite.

Hibridnu tvorevinu koja spaja negativne odlike masovnog i elitnog organizatori FIST-a opisuju terminom “pop elitizam”.

Peto izdanje FIST-a stoga postavlja pitanja: Kako sprečiti širenje pop elitizma? Šta bi značilo razbijanje zatvorenih, ustajalih grupa? Kako pobediti površnost? Kakve posledice imaju stavovi i dela pop elitističkih krugova? Da li postoji vrednost ? Da li su nam potrebni kriteriji? Koji bi to kriteriji vrednovanja bili?

FIST su inicirali i iz godine u godinu ga kreiraju i organizuju studenti FDU-a sa Katedre za menadžment i produkciju u pozorištu, radiju i kulturi.
Realizaciju FIST-a omogućili su FDU, Ministarstvo kulture Srbije, Opština Novi Beograd, Agencija za saradnju sa nevladinim organizacijama i evropsku harmonizaciju, Turistička organizacija Beograda, Gete institut i ambasada Danske, kao i brojni sponzori.