January 2, 2010 • No Comments • Intervjui

Planetarno razglašen, engleski nadnaravni elektropank-hardkor tehno sastav The Prodigy u Novoj 2010. obeležava jedan neobičan jubilej – 15 godina od svog prvog nastupa u Srbiji.

Redosled njihovih potonjih dolazaka ovamo već je nadalje instaliran u mnogo srećniju eru dvehiljaditih – 2005. ponovo su u Beogradu na spektakularnom koncertu u sajamskoj Hali XIV, 2007. nastupom nakon Roberta Planta u startnoj večeri Egzit festivala apsolutno nas mrve u stroboskopu svojih unikatnih zvučnih umotvorina, da bi se na pogonu takve trijumfalne predstave vratili na izričit zahtev publike natrag da zatvore Egzit 2009.

Između dakle one naučnofantastične dogodovštine u Hali Pionir 1995. usred balkanske entropije i za sada poslednjeg nastupa od letos, gde u dubini scene za The Madness posmatrate Liama Hauleta na tek koji centimetar od sebe kako pomno motri na detalje pozornice i razglasa, oštar kao kakav soko, pripremajući u glavi svoj bend za nastup, smešteno je u vezi The Prodigy već štošta. Šta li će još biti dalje? 

 
The Prodigy u Novoj 2010. godini praktično već broje čitave dve decenije postojanja – da li biste za početak nekome ko je pripadao toj generaciji ali i nekome ko je došao mnogo kasnije, objasnili šta se zapravo zbilo sa originalnom „rave“ energijom i kako je onda vaš bend u međuvremenu izrastao do zamašnog formata unikatne elektronske „punk-rock“ atrakcije? I još nešto – mislite li da je samo slučajno „rave“ vremenski koincidirao sa „grungeom“ preko Atlantika?

,,Uleteli smo u englesku ,rave' scenu od samog početka 1989. Pre toga sam bio skroz u hip hopu i ,beatovima', ali kada sam video prve .raveove', osetio sam da se nešto novo i uzbudljivo dešava, pa sam počeo da ubrzavam svoju muziku i u nju unosim elemente .rave' zvuka koje sam voleo. Nismo mi bilo prvi u tome, Shut Up and Dance su se bavili istim idejama pre nas i meni su se njihove ploče sviđale. Bile su kao drogom potpaljene i veoma sveže. Kako se vreme menjalo, menjala se i ,rave' scena i do 1993. se pretvorila u nešto što mi se nije nimalo dopadalo. Mene je i dalje privlačio originalni ,rave' stil iz 1990-91, tako da ga mi nismo nikad ni izgubili. Za mene se dakle muzika nije toliko mnogo promenila, još uvek je u pitanju ista vrsta energije. Neki put koristimo gitare, neki put ih ne koristimo, ali ništa u vezi ovog benda nije bilo niti je sada iskalkulisano i planirano, mi samo sledimo naš instinkt i ,krademo' stvari koje nam se dopadaju, mi smo pirati. Nije nas puno briga ako nas nazivaju raznim imenima, a mislim da ni običan svet puno ne mari, oni samo žele nešto sveže, uzbudljivo i stvarno.

Pitam to zato što je u vezi sa The Prodigy od prve bilo jasno da je reč o sastavu osvešćenom i senzibilnom za mnoštvo uticaja – od „dub“ alternative Maksa Romea pa do ekspresivnog hip hopa, ali sve na način koji pripada samo i isključivo baš ovom bendu – koje ste vi muzičare slušali kao tinejdžer i koliko zvuk The Prodigy duguje vašoj klasičnoj pijanističkoj poduci iz detinjstva?

,,Slušali smo pre svega The Specials i ska sa etikete Two Tone, pa zatim rani ,electro' – a za mene je ključna stvar bila pojava grupe Public Enemy i hip hop zvuk 1987-88, posebno Bomb Squad Production, a odatle sam otišao u ,rave'. Sve ovo što sam pomenuo čini najveći deo našeg zvuka. Inače, nema uticaja klasike, ne umem da čitam note, mrzeo sam da sviram klavir kada sam bio mlađi, sve što sam želeo da radim kada sam imao 12 godina bilo je samo da se popnem na svoj BMX bicikl."

Da se vratimo na sam početak – danas je jasno da je vaš prvi album „Experience“ bio pravo umetničko delo sastavljeno od svojevrsnog audio-trasha koji se vuče po televizijskim ekranima i stvara tako ozvuku naše svakodnevice – da li su ljudi tada to bili u stanju da razumeju?

,,Kao što je slučaj sa svim stvarima kada su nove, bila je to undergroud stvar za koju su ljudi iz štampe poslednji saznali da uopšte postoji, a kamoli da su je razumeli. To je bio isečak i ,soundtrack' britanske ,rave' kulture 1991-92. Publika je, naravno, odmah sve skapirala, jer je album, osim za nas same, i bio pre svega napisan za nju. Ne bih rekao da je baš bio nova pop art forma, ali je bio sastavljen od sirove, manične muzike, producirane u spavaćoj sobi, napravljene na ulici i za underground upotrebu".

A kada je „rave“ potkultura došla pod politički pritisak čini se da su samo The Prodigy imali relevantan odgovor kontra sistema – „Music for the Jilted Generation“?

,,Pokušali smo da to ne bude politička ploča, ali na svaki način ona to zapravo jeste, pošto smo mi bili jedini ljudi koji su govorili kako stoje stvari posmatrane sa naše strane ili smo barem bili jedini sa kojima je publika mogla da uspostavi neki odnos. Kada su počeli da slamaju ,rave' kulturu mi smo bili samo klinci koji prosto nisu želeli da se žurka prekine. Nismo nameravali da napravimo nekakav anti-,,Criminal Justice Bill“ (ozloglašeni britanski Zakon o krivičnom postupku i javnom redu iz 1994. uperen protiv „rave“ žurki pre svega, prim.aut.), to je samo postao ,soundtrack' protiv njega. Za mene je taj album takođe i pobuna protiv onoga u šta se ,dance' muzika pretvorila do tog trenutka. Mi smo želeli da bude glasnija, a sve više se pretvarala u uglađeni ,house' koji jednostavno nismo podnosili.

Sećate li se svog prvog dolaska u Beograd 1995 – grad i zemlja su već nekoliko prethodnih godina bili iznureni sankcijama, izolacijom, osiromašenjem života u svakom, i ekonomskom i metafizičkom smislu – jeste li imali to sve na umu tada i kako su vam se onda činili beogradska publika i boravak ovde?

,,Da, sećamo se tog dolaska, bili smo tada još mladi i naša glavna želja je bila da se pojavimo negde i razvaljujemo i krljamo sa scene, nismo baš puno znali o celoj atmosferi i situaciji kod vas, ali se jako dobro sećamo da je šou uzleteo i da smo odlepili. Sad shvatamo, kada pogledamo unazad i pošto smo se već vraćali kod vas i pričali sa fanovima, koliko je taj koncert bio važan.

 Na amaterskom video zapisu sa tog nastupa jasno se čuje kako najavljujete prvo izvođenje pesme „Breathe“. Oduvek sam želela da vas pitam kako je došlo do onako neverovatnih stihova i da li je zvanični spot za ovu kompoziciju bio inspirisan Kafkinom „Metamorfozom“?

(Smeh) ,,nisam video taj snimak iz Beograda 1995. na YouTube, za koji čujem da postoji, proveriću – za „Breathe“ su Maksim i Kif (Kit Flint, kojeg Liam označava nadimkom „Keef“, prim.aut.) napisali reči, ja ne znam šta se dešavalo u njihovim glavama u to vreme. Samo znam da mi je pesma izgledala skroz ,cool' kada smo je snimili. Što se tiče video spota, Volter Stern ga je osmislio. On je takođe radio spotove za „Firestarter“, „No Good“, „Poison“, tako da su se ideje nadovezivale. Dogovarali smo se da kroz „Breathe“ vizuelno predstavimo ono što se dešava između Kifa i Maksima na sceni. Oni uvek imaju neku vrstu konfilikta na bini kad sviramo tu pesmu uživo, pa je reditelj to iskoristio kao inspiraciju, postavivši radnju u ludu kuću koja se raspadala. Krokodil je bio moja ideja, toga se dobro sećam''.

Da li ste se osetili ugroženim i limitiranim u pogledu svog umetničkog izraza kada su naišli oni problemi sa „Smack My Bitch Up“ i šta vam je tada najteže palo?

,,Naravno da nismo i nikad se nećemo osetiti tako. Ne zanima nas da pravimo nešto kontroverzno samo da bi privukli pažnju. Mora biti prava stvar, iza koje mi stojimo. Konkretno, pomenuti izraz iz naslova je deo hip hop slenga, nešto što bismo mi rekli bilo kada u toku dana. Sa druge strane, napravili smo najkontroverzniji mogući video spot sasvim svesno, da bi rekli ,je… se' cenzorskim zakonima u Velikoj Britaniji. Podsmevali smo se na njihov račun. Ništa previše opasno nam se nije desilo, sve je bilo u stvari veoma zabavno iskustvo za nas. Jedne večeri smo tako gledali dugačku diskusiju na televiziji kasno noću o tom spotu i pesmi, potom su Beastie Boys ispali glupi na Redingu pokušavajući da budu ,odrasli' i da nam poruče da ne smemo da je sviramo, dešavale su tako smešne stvari, ništa više od toga zapravo".

Da li je do tipičnog vizuelnog elementa vašeg benda, oličenog u izgledu Kita i Maksima, došlo spontano ili ste ipak bili inspirisani „punk i „hard core“ estetikom i nasleđem, kao i nekim negativno utopijskim filmovima poput „Pobesnelog Maksa“?

,,Nismo to smišljali, to nam se samo od sebe desilo, kao i sve drugo sa ovim bendom. Ne verujem da smo u stvari ikad bili inspirisani punkom, to bi bio kliše. Nama se samo sviđao jak stav, ,je… se' odnos i individualnost koju je on imao. Način na koji se Kif oblači trpi uticaj samo njegovih fascinacija iz perioda kada je odrastao i onoga što ga je u to vreme privlačilo. Uvek je voleo i zanimalo ga je oblačenje, odeća i stil.

Koliko su, ukratko, druga ostvarenja popularne kulture i stvarno ozbiljne umetnosti podsticali razvoj zvuka The Prodigy – neki određeni filmovi, stripovi, romani, poezija, televizijske emisije, nepoznati bendovi i ozbiljna muzika, slikarstvo, De Sad, Bouvi … ?

,,Hmmmmm… uvek sam voleo stare horor filmove i bendove koje sam ranije pomenuo. To smo uvek samo mi koji pokušavamo da nešto zvuči i izgleda drugačije. Ne zanima nas retro-futurizam, nas zanima sadašnjost. Takođe, mislim da – kad je nešto u tebi – ne možeš to da analiziraš. Ovo je za vas momci (očigledno poruka ostalim članovima benda, prim aut.).

Kako biste opisali svoje poslednje izdanje „Invaders Must Die“ koje je Egzitova publika oduševljeno primila letos?

,,To je sjajan album celog benda, hoću da kažem da smo ga svi zajedno napisali. Nijedan prethodni Prodigy album nije imao taj kvalitet. Posle problema koje smo svi zajedno imali jedni sa drugima 2003-04, osećamo se trijumfalno u vezi s ovim izdanjem. Slepilo nas je ponovo nazad, mislim da ljudi to mogu i da čuju u pesmama, koje nas uz to totalno povezuju uživo. Egzit festival je bio zaprepašćujuće dobar, znam da smo na njemu svirali više puta nego bilo koji drugi bend i nadam se da ćemo imati priliku da se vratimo i sviramo na njemu opet.

Koja je vaša čestitka za srećnu Novu 2010. godinu srpskim obožavaocima The Prodigy?

,,Pa želimo da iskažemo poštovanje ljudima u Srbiji, definitivno ćemo pokušati da se vratimo i sviramo sledeće godine. Hvala što održavate živom vibraciju grupe The Prodigy".

,,Srećna Nova godina, puno poljubaca".

Izvor:

Danas, Zorica Kojić

November 18, 2009 • No Comments • Intervjui

Pendulum je australijski drum and bass/electronic rock sastav koji su od 2002. godine, od kada postoje, izdali dva studijska, jedan live album, DVD sa živim nastupom, kompilaciju, 14 singlova i šest video spotova.

Osnivači su Rob Swire, Gareth McGrillen i Paul "El Hornet" Harding, a pridruženi članovi su britanci gitarista Peredur ap Gwynedd, bubnjar Paul Kodish i MC Ben "the Verse" Mount.

Sa prvog albuma hold Your Color izdvojeno je čak pet singlova, a Slam/Out Here se našao i na britanskim top fourty listama.

Među brojnim remixima koje su uradili, posebno se izdvaja Voodoo People sastava The Prodigy.

Freestylers su ih pozvali na saradnju, pa je tako nastao Painkiller. Remixovali su i Metalicu, a koliko umeju da se šetaju između undergrounda i mainstreama govori činjenica da su uradili remix za aktuelni hit Calvina Harrisa – I’m Not Alone.

Drugi studijski album In Silico, izdat u maju 2008. godine bio je drugi na listi albuma u Britaniji i dobio je zlatni tiraž. Najuspešniji singl sa ovog albuma je Propane Nightmares.

Njihov uspeh multiliciran je nakon brojnih turneja, solo koncerata, festival i nastupa po klubovima.

Pendulum DJ set moći  će da vidi beogradska publika, a nekoliko dana nakon toga i londonska, u jednom od najboljih klubova na svetu – Fabric.   

October 15, 2009 • No Comments • Intervjui

Nekadašnji frontmen Azre Džoni Štulić dao je eksluzivni intervju listu "NIN" (koji prenosi MTS Mondo) u kojem se osvrnuo na svoju nekadašnju karijeru, trenutni posao i "lažne ponude" za nastupe.

Štulić već četvrt decenije živi u Utrehtu sa ženom i "sponzorom" Džozefinom. Iznad klozetske šolje drži poster Azre iz osamdesetih godina, ali Štulić poslednjih nekoliko godina peva samo svojoj supruzi na uvce. Nove pesme, ali i svoje verzije starih narodnih…

Poslednjih 18 godina proveo je pišući knjige, i pesme. Ipak, pesnik nije.

"Imam apsolutni sluh, ali sam pesnik amater. Ponekad amateri mogu bolje da odigraju nego profesionalci. To na rezultatu ne piše. Ne znam note, ali umem da napravim pesmu. Ne znam ni jednog velikog kompozitora koji je završio akademiju. Kao što nema nijednog velikog pisca koji nije bio u zatvoru", počinje Štulić i otkriva kako su nastajale njegove pesme i zbog čega su mnogi "pomislili" da je pesnik.

{mgmediabot2}type=youtube|youtubeid=qaSRk8YExZo|width=450|height=364{/mgmediabot2}

"Da sam svirao instrumental nikada ne bih uspeo, jer ljudi vole kada im pevaš. A kad pevaš ne možeš gluposti pevati. Bar ja. Onda sam morao da pravim te tekstove, ali njima nikada nisam ozbiljno pristupio. Radio sam najbolje što mogu da ne bih uništio osnovnu mellodiju. Inače, tragedija najboljih meledija su glupi tekstovi koji ih prate. Jebi ga, dve dobre stvari nikada ne idu zajedno. Dobri tekstovi uvek skrenu pažnju sa melodije. To znam, ali sam nešto morao žrtvovati, platiti cenu".

Džoni je rekao da pojedini umetnici imaju "jednu ili dve dobre pesme", kriterijum pod kojim određuje šta je dobro je jednostavan: "Dobra je pesma ona koju ja mogu izvoditi jer ja imam fantastično dobar ukus".

Osim njega samog i "Bitlsa" malo njih je dobro. "Mimo mene na našim prostorima nema puno dobrih. Sve bi stalo na jedan disk", kaže Štulić i nastavlja da karijere domaćih muzičara iz sedamdesetih vidi kao…nepostojeće. "Što se tiče karijere, tu jedino postoji Bijelo Dugme i ja. Sve ostalo je predvidljivo i tu nema umetnosti", rekao je Džoni i objasnio zašto je Azra "novi talas".

"Svi su u nazivu imali dve reči od Rolling Stonsa. Najteže je bilo naći pravo ime koje nema š, đ, č, ć i ja sam došao do Azre. To je već bilo različito u pristupu od svega. I ja sam prvi koji je krenuo sa svojim pesmama, Azra je svirala samo svoje pesme. To je 'novi val'. To nema veze sa muzikom, već pristupom. To je pokrenulo sve ostalo. Onda je nastao Film, osnovao sam Haustor, da nisam krenuo u Dubravi ne bi bilo Kazališta, Pankrti ne bi postojali, ali ja sam dao ideju menadžeru za Parafe. Parni valjak je postojao, ali da ja nisam napravio taj singl sa Husom, verovatno oni ne bi pošli u tom pravcu".

{mgmediabot2}type=youtube|youtubeid=kXoYIZ5-oRU|width=450|height=364{/mgmediabot2} 

Za "kraj", Štulić je objasnio i kako takav umetnik živi bez bine.

"Kod mene je bina bila igralište. Kad god sam svirao ja sam zatvarao oči jer jedino tako sam mogao da pevam i onda sam sebe mogao videti kako igram na stadionu Vembli. Čak i kad je dvoje bilo ispred mene u publici, kao da je bilo dva miliona. Zatvorim oči i krenem. Na Vembliju trava, a publika očekuje pravi meč…".

Iako je nedavno objavljena vest da mu je ponuđeno da nastupa u zagrebačkoj areni za milion kuna, Štulić u intervjuu novinaru i rok kritičaru Petru Popoviću otkriva da nikakvih ponuda nije bilo, a zahtevao bi posebne uslove.

Izvor:

MTS Mondo

October 12, 2009 • No Comments • Intervjui

Bubnjar Boris Lajner (Leiner) i basista Mišo Hrnjak, dve trećine originalne postave Azre, pored ranije najavljenog 15. oktobra zbog izuzetnog interesovanja beogradske publike održaće i 16. oktobra koncert "Pozdrav Azri" u velikoj sali Doma omladine!

Požurite! Prvih 200 ulaznica na blagajni DOB-a se prodaje po ceni od 1.000 dinara, a ostatak za 1.200 dinara.

Povod za ovaj spektakularni koncert je izuzetan – obeležavanje 30 godina od kako je bend Branimira Džonija Štulića objavio prvi singl "A šta da radim/Balkan" (oktobar 1979), jedno od najznačajnijih i najuticajnijih izdanja jugoslovenskog rokenrola!

Pred dolazak u Beograd, Lajner je bio ljubazan da odgovori na nekoliko Long Play-ovih pitanja o tome kako je došlo do toga da posle 25 godina ponovo zasvira sa Hrnjakom, šta njih dvojica sada trenutno rade, a naravno nije mogla biti zaobiđena ni obavezna tema – Džoni. 

Long Play: Ove godine se navršava 30 godina od objavljivanja prvog singla Azre. Čini mi se da je u pitanju bio deseti mesec '79? Koncert u Beogradu se poklapa sa tom godišnjicom. Kako s ove distance gledate na taj singl, početke Azre i da li je u tom trenutku bilo nagoveštaja kako će se stvari kasnije razviti?

Lajner: Kaj 30. godišnjica? Zastrašujuće, he-he, ali s druge strane kratak je to period s obzirom na besmrtnost Džonijeve muzike. U to vrijeme bio sam frustrirani, dekintirani student i nisam znao kaj hoću ali sam to htio odmah. A onda sam upoznal Džonija koji je to naše osjećanje jasno i glasno artikulirao u pjesmama. Fascinirala me snaga poruke, energije i melodije Štulićevih pjesama i ja sam Azri dao svoje srce bez ostatka i bez otpatka. Od tada slijedio sam Džonija gotovo 10 godina. Džoni je vojničkom disciplinom vodio Azru i govorio da samo gladni trbusi daju dobre boksere, a mi smo bili itekako gladni, i svirke i žena i para. Nakon singla “Balkan” postajemo vrtoglavo popularni i gotovo preko noći osjećao sam se moćno ko na vrhu svijeta. I bio sam slijepo siguran da tu ostajemo dok nas smrt ne rastavi, ha-ha-ha…No već nakon par godina, odlazi iz Azre Mišo, a Džoni seli u Holandiju s idejom da pokorimo Evropu. Ja sam ga naravno u tome slijedio. No, život nije bajka pa su se i naši snovi utopili u mutnim holandskim kanalima.

Long Play: Kakve uspomene nosite sa snimanja singla "A šta da radim/Balkan"?

Lajner: Azra je permanentno imala problem trećeg čovjeka pa smo tako i u studio ušli bez basiste. Na snimanje je uletio pokojni (Zlatko Mikšić) Fuma iz Parnog valjka. Iako je imao gadnu upalu uha odsvirao je to rokerski moćno. Solo gitaru je svirao (Husein Hasanefendić) Hus iz Valjka. Bio sam ošamućen od uzbuđenja i važnosti. Moja prva singl ploća, a tolko jaka da je imala dvije A strane ("A šta da radim" i "Balkan")!

Long Play: Šta može očekivati publika od vas u Domu omladine budući da će vas prvi put vidjeti zajedno sa Mišom Hrnjakom poslije xy godina? Kako je biti ponovo na istoj pozornici i svirati stare stvari?

Lajner: Može očekivati sve samo ne Džonija ha-ha-ha…Užarenu atmosferu i dozu čistog roka i veselja. Pročešljali bumo Azrinu ostavštinu kroz tridesetak najvažnijih pjesama, u tome će nam pomoći članovi kluba neizlječivih Azroholičara – gitarista Žan Jakopač, gitarista Miljan Bakić. Legenda Davorin Bogović i pjevač Domagoj Vorberger. Pozornica je moj život, bubanj moj kruh, pa kad se na njoj nađem sa starim prijateljem Mišom "ništa mi više nije važno, želim samo da sviram,da se otkačim i to je sve".

Long Play: Naša javnost je ostala uskraćena za priču kako je došlo do odluke da ponovo vas dvojica zasvirate. Možete li to opisati?

Lajner: Mišo živi u Mađarskoj i nije se bavio glazbom. Prije godinu dana došao je do mene s gitarom i voljom za ponovni početak. S veseljem smo ponovno zasvirali, a osim “Pozdrava Azri” snimamo zajednički CD sa novim pjesmama raznih autora kao što su Arsen Dedić, Srđan Sacher i drugi”.

Long Play: Pošto su dve trećine izvorne Azre sada tu, nedostaje još samo Džoni. Bespotrebno je nabrajati pozive i želje ljudi da se konačno vrati muzici, ali se to svih ovih godina nije desilo. Mislite li da još ima izgleda za to? I da vas pozove da svirate zajedno, da li biste se odazvali?

Lajner: Džoni i ja smo proveli zajedno najluđe godine, ali smo se rastali u svađi i nismo se čuli ni vidjeli skoro 20 godina. Njegov povratak na scenu prouzročio bi ne Novi val nego cunami, ali on danas uživa u nekom drugom sportu.

Long Play: Zašto treba doći na koncerte "Pozdrav Azri"?

Lajner: Na “Pozdrav Azri” treba doći jer bi to mogao biti zadnji s obzirom da Džoni stalno diže glas gnjeva protiv toga.

Izvor

Long Play

September 17, 2009 • No Comments • Intervjui

Legendarni britanski sastav "The Fall" sviraće 18. septembra u SKC-u kao glavne zvezde prvog dana ovogodišnjeg "Jelen live" festivala.

Kroz bend koji je diskografski debitovao pre tačno tri decenije, do sada je prošlo preko 40 muzičara a glavna pokretačka snaga "The Fall-a" i jedini stalni član u čak trideset različitih inkarnacija benda ostao je pevač Mark I Smit (Mark E. Smith).

Jedna od najautentičnijih figura postpank generacije, osvedočeni mizantrop poznat po ignorisanju medija i prepucavanju sa kolegama, Mark I Smit u razgovoru za B92 otkriva šta će svirati na koncertu u Beogradu, najavljuje novi album sastava "The Fall", govori o krizi u aktuelnoj muzici i fudbalu.

Da li se raduješ novom dolasku u Beograd, i da li se sećaš prve svirke koju ste ovde imali 1990. godine?
Da, sećam se. Bilo je dobro prošli put. Svi se radujemo novom susretu sa beogradskom publikom.

"The Fall" postoji već više od tri decenije i imate impresivnu diskografiju sa čak 27 studijskih izdanja. Šta ćete nam svirati na ovom festivalu?
Mislim da će polovinu set liste zauzimati pesme sa novog albuma koji bi trebalo da izađe u januaru. Naravno biće tu pesama iz svih perioda "Fall-a", celokupan materijal.

Vaš poslednji album "Imperial Wax Solvent" je dobio odlučne kritike, a našao se i na britanskoj Top 40 listi. Šta misliš o tom komercijalnom uspehu, imajući u vidu da vas je kritika do sada posmatrala isključivo kao andergraund bend?
Tako je i danas. A, misllim da je osnovni razlog za to publika, koja je bar u Britaniji, sve mlađa.

Do sada je kroz "Fall" prošlo preko 40 muzičara. Kakva je ekipa sa kojom sviraš trenutno?
Pa, da budem iskren, jedino što bi sada mogao da kažem je da je najstariji od njih, od mene mlađi 12 godina.

Svojevremeno si izjavio da si zadovaljan muzičarima sa kojima trenutno radiš, pošto oni nisu bili fanovi sastava "The Fall". Zbog čega ti je to bilo bitno i zbog čega je to bio plus za njih?
Razlog je što sam želeo neki svežiji pristup

Da li i danas osećaš istu potrebu za svirkama kao na početku, i gde pronalaziš motivaciju za npr. održavanje američke turneje u trenutku kada si u invalidskim kolicima, sa slomljenim kukom?
Nisam siguran da je uopšte trebalo da sviramo na toj turneji. Ali, radim to zbog previše gluposti koje nas okružuju, u muzici, a i inače. To je jedina motivacija koja je meni potrebna. Uključiti TV i videti sve te gluposti. A muzika. muzika je, nažalost, danas namenjena pre svega srednjoj klasi

Zbog čega je po tvom mišljenju "Fall" jedan od retkih bendova iz perioda nastanka pank roka i nju vejva, koji još uvek svira?
Mislim da je to zbog činjenice da mi nikada nismo bili pank rok bend

Da li si ikada pomislio da zaslužujete više, ili si zadovoljan položajem na kojem ste trenutno?
Mislim da je naš put pun uspeha i padova. Zanimljivo je da nama ide dobro onda kada su svi ostali u problemu. Ne znam zbog čega je to tako. Mi smo "The Fall"!

Šta misliš o aktuelnim muzičkim trendovima koji se poslednjih nekoliko godina sve više oslanjaju na pank?
Šta ti misliš odakle to dolazi? Ja ne znam, samo mi se čini da je i danas to najneposredniji muzički pravac

{mgmediabot2}type=youtube|youtubeid=6m2lfk4Bm34|width=450|height=364{/mgmediabot2} 

Imam utisak da nemaš baš najbolje mišljenje o aktuelnoj muzici
Tako je

Da li postoji neki noviji bend koji ti se dopada?
Zaista ne bih mogao da kažem. Ja još uvek slušam stari rege i rok en rol. Kada imam vremena, naravno. U ovom trenutku ne slušam ništa pošto snimam novi album. Poludeo sam od toga, sve traje mnogo duže nego što je planirano. Neće biti završen još nekoliko nedelja, a izaći će tek u januaru. Nisam navikao na takve stvari.

U čemu je problem? Da li je ekonomska kriza i recesija u Britaniji na neki način uticala i na "Fall"?
Ne baš. U našem slučaju ta kriza traje još od 1999.

Ove godine ste potpisali ugovor sa nezavisnom izdavačkom kućom "Domino records".
Da, Nova ploča izlazi za "Domino" i krajnji rok je januar sledeće godine.

Na prvom koncertnom albumu sastava "The Fall" – prva stvar koju su rekao publici bila je – razlika između vas i nas je u tome što mi imamo mozak. Da li još uvek tako misliš o fanovima i ako da, zbog čega?
Ne mislim to više. Naprotiv, mislim da su klinci danas mnogo pametniji. To je bilo davno, tokom osamdesetih.

Šta nam možeš reći o uticaju Džona Pila na sastav "The Fall" i njegovom doprinosu muzici uopše? On je poslužio kao inspiracija za postavku festivala na kome ćete svirati.
Očigledno mi nedostaje, ali nas dvojica smo se uvek držali na rastojanju. Nikada nismo bili ortaci, nismo postali dobri prijatelji. On bi meni slao razglednice, ja njemu, i to je to. Ipak, mislim da je radio bez njega mnogo gori. Radio u Britaniji!

Poznat si kao veliki fan fudbalskog kluba "Manchester City". Šta misliš o aktuelnom timu, novim igračima?
O "Manchester City-ju"? Ne znam stvarno. To je dobro pitanje. Ne znam. Danas se sve svodi na imidž, a ne na igru. Najbitnija vest je da su pre oko mesec dana izbacili novu kolekciju dresova. Ne ide mi se više na utakmice. Ne znam, možda počnem da navijam za nekog drugog. Možda za Crvenu Zvezdu

I za kraj, da li imaš neku poruku za fanove u Srbiji?
Da, radujem se što ću vas videti. Obećavam dobar provod!

Razgovarala: Jelena Janković

Izvor: B92.net

August 12, 2009 • No Comments • Intervjui

Eli Džekson (Elly Jackson), članica trenutno veoma aktuelnog londonskog elektropop sastava "La Roux", čiji su singlovi "Quicksand" i "In for the kill" osvojili top liste, odgovorila je na nekoliko pitanja za B92.

• Koliko dugo već stvaraš muziku? Možeš li da nam kažeš kako si uopšte počela da se baviš muzikom?
Naučila sam da sviram gitaru kada sam imala oko pet godina. Tata mi je kupio gitaru te godine za Božić, a prvu pesmu sam napisala kada sam imala osam godina, i nije bila baš najbolja. Sa Benom radim već 6 godina u "La Roux-u". Prošle nedelje smo napisali prvu pesmu za naš drugi album!

• Da li je istina da je album grupe "Spice Girls" bio prvi album koji si kupila?
Nikako! Prvi album koji sam kupila je bio 'Dangerous' (Majkl Džekson).

• Šta znači „La Roux“?
Crvenokosa – francusko značenje. Mada bi, možda, ispravnije bilo 'Le Roux' ili možda 'La Rousse', ali sviđa mi se to što smo napravili tu malu grešku.

• Kritičari vas svrstavaju u elektropop. Da li si srećna zbog toga ili bi više volela da budete deo nekog drugog žanra. Takođe, možeš li opisati vašu muziku u pet reči?
Hej, vaš je posao da nas svrstavate u žanrove, ne moj! Možeš li ti da opišeš medij za koji radiš u pet reči?!

• Vaša muzika je prijemčiva ljubiteljima dens zvuka, a u isto vreme može da bude i izuzetno tužna, nešto nalik na ono što momci iz "Hot Chip-a" rade…
Da, to je definitivno album na kome ima i srceparajućih i veselih pop pesmica za ples – izgleda da sam gotovo opisala čitav koncept umesto tebe!

• U "Guardian-u" su te nazvali „Falsetto from the Ghetto“, a u ostalim medijima često navode kako tvoj glas vraća u osamdesete godine XX veka. Takođe, pročitao sam recenziju vašeg albuma u kojoj je pisalo da bi „Fleetwood Mac“ 2009. godine zvučali kao vi. Koji su umetnici najviše uticali na vas dok ste pripremali ovaj album?
Dejvid Bouvi (David Bowie), Prins (Prince), Eni Lenoks (Annie Lennox), "Depeche Mode", "Yazoo!", "Tears For Fears"…

{mgmediabot2}type=youtube|youtubeid=NGBrZCeUIpk|width=450|height=364{/mgmediabot2} 

• Da li ste bili iznenađeni činjenicom da su se oba vaša singla našla na visokoj poziciji na listama i da je vaš album bio na drugom mestu (britanske liste albuma)?
Šokiralo nas je to što je singl „In For the Kill“ dobro prošao. Mislili smo da će možda stići na listu 40 najboljih singlova, a onda su ljudi počeli da zovu radio stanice i traže da se ova stvar emituje, tako da je postala ogroman hit! Nekako smo očekivali da će „Bulletproof“ biti na prvom mestu, kao i naš album, ali Majkl Džekson je tada preminuo. Jedan novinar me je pitao šta je potrebno da se desi da naš album ne stigne na prvo mesto. Odgovorila sam mu da bi jedina stvar koja bi to sprečila bila kada bi Majk Džekson ponovo izdao "Thriller"… možda nije trebalo to da kažem!!!

• Kada bi imala neku supermoć ili vremeplov, koga bi u muzičkoj industriji izbrisala ili zamenila, bez obzira na to da li su u pitanju živi ili mrtvi umetnici?
Vratila bih Majkla Džeksona nazad iz mrtvih. Imala sam karte za londonski koncert, i trebalo je da bude odlično!

• Bili ste na turneji sa Lili Alen (Lilly Allen) ovog proleća. Možeš li nam reći nešto o tom iskustvu?
Lili voli da igra "Nintendo WII" na turneji i tada postaje prilično agresivna i takmičarski nastrojena. Razbila je naočare našem menadžeru turneje, dok je pokušavala da pogodi loptu u "WII" tenisu. Nikada ne bih igrala igrice sa njom – previše je dobra!

• Šta slušaš ovih dana?
"White Lies", "Delphic", "Chromeo", Džek Penate (Jack Penate)… 

Razgovarao:

Nemanja Kostić

Izvor:

B92.net Kultura

July 26, 2009 • No Comments • Intervjui

Nizu muzičkih premijera Nektar Demofesta pridružili su se i Nouvelle Vague, cover bend koji svojom originalnošću pleni pažnju publike širom sveta. Nouvelle Vague je francuskom novom muzičkom talasu dao eksperimentalnu, novu notu, zadržavši samo osnovnu harmoniju, bez pank pozadine, a stare hitovi obojili su u bosa nova, džez i pop stila šezdesetih godina.

Na banjalučkom Kastelu razgovarali smo sa Markom Kolinsom i pevačicom Nadejom, koji su oduševljeni dobrodošlicom.

"U toku proba svi nam ugađaju! U Engleskoj, recimo, niko vas ni ne konstatuje", rekla je Nadeja.

Odabir pesama za repertoar Nouvelle Vague poduži je proces…
"Uvek razgovaramo, preslušavamo stare i nove pesme, ali uvek izaberemo neke koje smo voleli kao deca, i zbog njih pojačavali radio".

{mgmediabot2}type=youtube|youtubeid=l4efME9Vnlc|width=450|height=364{/mgmediabot2}

O nastupu pred publikom Demofesta, Nadeja ističe:
"Nikada pre nismo nastupali u Bosni i Hercegovini, bili smo u Zagrebu i Beogradu, ali ovde ne. Zaista smo uzbuđeni i na neki način izazvani činjenicom da nastupamo pred sasvim novom publikom. Ovakva prilika našem nastupu daje dodatni identitet, dodatnu draž. "

Postoji trač da bend retko nastupa sa istim pevačicama više od nekoliko puta?
"Nije to pravilo! Postoji i priča da pevačica, kao, ne sme da zna original pesme. Svaka naša obrada je drugačija i dublja, i pesmi donosi svežinu bez da joj oduzme prvobitnu čar", kaže Kolins.

On ističe i da je Nouvelle Vague nastao iz mnoštva njegovih ideja i potrebe da istražuje i eksperimentiše sa već objavljenim pesmama.

"Želeo sam da dokažem da neke dobre pesme mogu da budu još bolje, ili da neke namenjene samo jednoj grupi ljudi mogu da dobiju potpuno novu publiku. Osim toga, ja prvenstveno volim muziku, istinski uživam u njoj i to mi je glavna vodilja".

On je dodao i da se ne zamara dilemom da li je trebalo da radi u potpunosti autorsku muziku, umesto obrada.

"Nouvelle Vague je čudan projekat, kolaž sastavljen od mnoštva drugih muzičkih projekata. Mi smo, uprkos tome, originalni. Nismo trend, nego konstanta."

O reakcijama bendova čiju muziku izvode, Nadeja se našalila da ih "istinski mrze, pogotovo oni čije pesme ona peva".

"Šalim se, naravno, nismo mi plagijatori, nego umetnici i zaista sjajno sarađujemo sa, na primer Depeche Mode, ali ostalima, ponekad čak upotpunjujemo nastupe jedni drugima. Većina velikih bendova sjajno reaguje na nas, i to nam je najveća nagrada za rad".

Izvor:

Vesna Kerkez

MTS Mondo

July 26, 2009 • No Comments • Intervjui

Neposredno pre spektakularnog koncerta grupe Kosheen na banjalučkoj tvrđavi Kastel, gde su nastupili u okviru revijalnog programa ovogodišnjeg Demofesta, kolege sa MTS Mondo portala su razgovarali sa pevačicom Sian Evans o aktuelnim muzičkim trendovima, najlepšim i najsmešnijim trenucima njene karijere, ali i o prilično neobičnoj rajder listi benda…

"U svakom gradu u kome nastupamo najčešće ostanemo samo jedan dan, pa tako većina onoga što vidimo svodi se na prizore viđene kroz prozor automobila. Ipak, najvažnija je veza koju ostvarimo sa publikom i veoma smo srećni što imamo tako sjajnu publiku i odličnu energiju tokom nastupa", uz osmeh priča Sian (35).

Ova pevačica izuzetnog glasa kaže da se Kosheen od drugih bendova razlikuje po tome što je osvojio svet "na prvu loptu".

"Imali smo sreću jer smo skoro odmah u početku imali svetski hit, pa smo preskočili onaj deo kada bend godinama svira pre nego postane poznat. Čak i onda kada smo na nastupima svirali tuđe pesme, nije nam išlo najbolje jer sam ja redovno zaboravljala tekstove tih pesama pa smo umeli da se izblamiramo! Mogla bih čitavu knjigu da napišem o tome", kaže Sian o počecima Kosheena.

Kao jedan od najboljih koncerata u karijeri, ističe nastup na EXIT-u pre nekoliko godina.

"Ostali smo, blago rečeno, iznenađeni kada smo nastupili na EXIT-u pred 50 hiljada ljudi, jer nismo verovali da svi do jednog znaju naše pesme, tada nismo bili toliko poznati. To je bio veoma poseban trenutak za nas. Sigurno ćemo ponovo nastupati u Srbiji. Evo, moj sin se upravo vratio sa EXIT-a!".

Pevačicin sin ima 17 godina, i takođe se bavi muzikom.

"Pre par godina bilo je jako teško uskladiti karijeru i majčinstvo, nisam baš uspevala da stignem na svaki roditeljski sastanak, i sigurno sam propustila neke stvari u njegovom odrastanju. Vreme se ne može vratiti, ali ispao je dobar! I on se bavi muzikom i jedva čeka da krene na sopstvene turneje. Veoma sam ponosna na njega, otac mu je muzički producent, a i muzikalnost je karakteristika moje porodice. Oduvek smo se izražavali muzikom, nekako nam je to bio najlakši način. Muzika je i meni najbolji način izražavanja."

Poznato je da su, pre dolaska u Banjaluku, tražili da im se, između ostalog, obezbedi supa od volovskog repa i šampanjac "Vev kliko ponsarden".

"Čudno je to, gde god dođemo, dočeka nas posebna selekcija sireva, koju uopšte ne tražimo… U početku smo tražili mnogo alkohola, ali kada svirate dan za danom, ne možete da pijani ili mamurni podnesete taj tempo, ili da budete roditelj, ili normalna osoba! Ipak, meni je još uvek dozvoljena flaša šampanjca… To je neki moj ritual, kad nešto dobro uradim, otvorim šampanjac i onda je priča zaokružena. A inače, potičem iz radničke porodice i moja omiljena vrsta uopšte nije skupa", ističe Sian.

{mgmediabot2}type=youtube|youtubeid=02exfOzdQOI|width=450|height=364{/mgmediabot2} 

O saradnji sa sugrađanima Massive Attack, Portishead ili Tricky-em, "zlatnom trip hop trojkom" iz Bristola, Sian kaže da se poznaju, da se povremeno druže i napiju zajedno, ali da poslovna saradnja ne postoji, jer nema potrebe za njom.

Na pitanje šta je najčudnije ili najsmešnije što im se desilo na nastupu, odgovara:

"Za sve blamove i najluđe stvari koje možete da zamislite zadužen je, i uglavnom kriv, naš bubnjar Mič Glover. Trajalo bi satima da vam prepričavam, ali, i nama ostalima umeju da se dese prilično smešne i čudne stvari…"

O Suzan Bojl, škotskoj pevačkoj atrakciji koja je protresla svet, Sian ima dobro mišljenje:

"Mislim da je pošteno što je došla do finala, jer sjajno peva. Veoma mi je drago što su ljudi videli dalje od estetike, površne lepote i činjenice da ona nije muzički obrazovana i da su tako dobro prihvatili nju kao pevačicu".

Na komentar jednog od članova grupe da se Suzan verovatno već nalazi na rehabilitaciji, Sian kroz smeh dodaje:

"Ponekad pomislim da nam je psihijatrijska klinika u opisu posla. Često se pitam hoće li mene neko uskoro nazvati i reći – ti si sledeća", našalila se.

Izvor:

MTS Mondo

July 12, 2009 • No Comments • Intervjui

Američki muzičar Moby održao je svoj nastup na desetom Exit festivalu u subotu 11. jula na glavnoj bini., pred više od 40.000 ljudi.

Glavne bine čije su vodeće zvezde Grandmaster Flash, Fabio i Andy C.Muzičar koji iza sebe ima 20 miliona prodatih albuma i jedan od najtraženijih kod nas, Moby, konačno je posetio Exit.

Muzičara, autora, disk djokeja iz Njujorka mnogi smatraju za jednog od najtalentovanijih muzičara današnjice i apsolutnog autora, budući da sam piše, svira i producira svoje albume. Prepoznatljiv je i po specifičnoj vizuelnoj estetici i po koncertima na kojima često svira klavijature, gitaru ili bubnjeve, što ga čini izvođačem čiji nastup se nije smeo propustiti i što je garantovalo još jednu noć za sećanje sa Petrovaradinskoj tvrđavi.

Jedan od headlinera "Exit" festivala u subotu, 11. jula bio je Ričard Melvil Hol, poznatiji kao Moby. Neposredno pre svog nastupa na glavnoj bini, bio je gost Radija B92.

U nastavku prenosimo intervju.

B92: Zdravo Mobi, dobrodošao na Radio B92. Da li si spreman za večerašnji nastup?

Moby: Da, na turneji sam već oko 2 meseca. Večerašnji nastup će biti poprilično veliki, na bini će biti sedmoro ili osmoro ljudi. Ja ću pevati i svirati gitaru, tu je i gudačka sekcija, dva pevača, bubnjar, basista, klavijaturista, i nadam se da će sve to biti okej.

B92: Siguran sam da će biti fantastično. Nedavno se pojavo tvoj novi album “Wait for me”, pretpostavljam da će publika na “Exit” festivalu imati priliku da čuje neke nove stvari sa ovog albuma, ali i stare hitove?

Moby: Na ovoj turneji radim dve vrste koncerata. Pod jedan, tu su festivalski nastupi, a to su nastupi sa najvećim hitovima, i pod dva – tu su suptilniji, gotovo teatarski nastupi. Teatarski nastupi su fokusirani uglavnom na novi album, a koncert koji večeras radimo sadržaće nekoliko pesama sa novog albuma, dok će fokus biti na najvećim hitovima.

B92: Jedna od pesama koje ćeš večeras izvoditi je “Go”, ova pesma je bila veoma popularna 1991. godine, i to je bio jedan od prvih hitova tehno muzike. Da li si zadovoljan pravcem u kojem se razvijala tehno muzika od tada do danas?

Moby: To je interesantno. Dok sam odrastao svirao sam klasičnu muziku, zatim sam prešao na pank rok, bio sam i hip hop di džej, bavio sam se dosta dugo i elektronskom muzikom. Po meni elektronska muzika je svuda oko nas. Volim dens muziku, haus muziku, tehno…, ali elektronska muzika je i hip hop, dosta pop muzike može da se podvede pod odrednicu elektronska muzika. Na primer, Timbaland. Po meni on je tehno producent. On je tehno producent koji pravi hip hop pesme prigodne za radio emitovanje.

B92: Spomenuo si pank rok. 1996. godine objavio si album “Animal rights”, tada si nastupio u Beogradu, da li se sećaš tog koncerta?

Moby: Sećam se da sam bio u Beogradu. Sećem se da sam jedne večeri izašao, i da sam se poprilično napio, pio sam piće koje se zove “Beton” – mešavinu piva i votke. Sećam se da sam imao užasan mamurluk sledećeg dana.

B92: Nećeš napraviti ponovo istu grešku?

Moby: Ne, ne, prestao sam da pijem, za sada.

B92: Vratimo se novom albumu. Rekao si da si želeo da napraviš ličnu, emocionalnu ploču. Možeš li mi reći nešto više o procesu nastanka ovog albuma?

Moby: Prethodna ploča koju sam objavio zvala se “Last night”, i to je bila više kao plesna ploča. Ovaj album “Wait for me” je emotivniji, ranjiviji, skromniji, zato što volim različite vrste muzike, ali muzika koja je meni najdraža je ona koja je tiha, lična i emotivnija.

B92: Šta ti je Dejvid Linč rekao o ovoj ploči?

Moby: Dejvid Linč me je podsetio na to da s obzirom da dolazim iz andergraund miljea – pošto sam se bavio hard kor pankom i uvrnutom eksperimentalnom elektronskom muzikom – da umetnost ne sme da se prilagođava tržištu. Ako snimiš ploču, i to bude dobra ploča, i ljudi žele da je kupe, i radio stanice požele da je puštaju – to je u redu. Ali muzičar ne sme da pravi ploče samo da bi se prodavale, muzičar ne sme da pravi ploče samo da bi se vrtele na radiju. Muzičar mora da se skoncentriše na umetnost i onda će svet biti mnogo bolje mesto. Mislim da danas ima, nažalost, mnogo muzičara koji pokušavaju samo da postignu komercijalni uspeh. Zbog toga sam tužan, zato što bi oni verovatno pravili bolje ploče, ako bi se fokusirali na umetnost.

Izvor:

B92.net

June 9, 2009 • No Comments • Intervjui

Ovoga puta Tuborg tim poziva sve ljubitelje dobrog zvuka da dođu na reku i osveže se uz ritmove house muzike i brojnih izvođača koje će se predstaviti domaćoj publici. Tuborg žurka biće održana 12. juna na splavu Sound, a nastupiće poznati hit maker DJ Funkerman, koji će nastupiti uz domaću podršku DJ Andre-a.  

Muzički talenat Funkerman-a brzinski dokazuje da ljubav prema muzici čini da granice nestaju. U današnjici DJ i producent Funkerman pozitivno je opsednut stvaranjem top numera i to zajedno sa Raf-om i Fedde Le Grand-om sa kojima vodi izdavačku kuću Flamingo Recordings.

U poslednje četiri godine Funkerman i Flamingo recordings stoje iza mnogobrojnih hitova kao što su: Put Your Hands Up For Detroit, The Creeps, Speed Up i letnje anteme 3 Minutes To Explain. Samo u 2008. godini Funkerman je nastupao na mnogobrojnim muzičkim događajima i festivalima – Mystery Land, Love Parade, Creamfields, Extrema Outdoor, Ministry of Sound London, a kao jedan od najvećih uspeha izdvaja se rezidentura Funkerman-a u čuvenom klubu Space na Ibizi.

Imali smo tu čast da intervjuišemo DJ Funkermana. U nastavku pogledajte celokupan intervjue!

Hallo DJ Funkerman,
You are long time in music business, when is THE first time music entered in your life and how?
From a very early age, there was always a lot of music around me, when I was growing up I was more into the hip-hop sound and then gradually I began to get more and more into house music.

How long it is on profesional basic?
I became a professional 18 years ago, quite a long time when you look back at it!

Every DJ, every musician from time to time lose its inspiration. What kept you moving, what give you inspiration?

I get inspiration from lots of places, whether it’s things that are running round my own head or other sounds that are around me. When you’re constantly out DJing you get inspired by the people you meet and the places you go to as well. I just have a drive to create music, it’s something that is naturally in me and as long as I keep feeling it, I’ll keep making tracks.

You are very succesfull on the production as well. Could we expect some more hits like the "Speed up" ?
Absolutely! Speed Up was a big track for me, and of course ’Remember’, ‘3 Minutes To Explain’ and ‘Wheels In Motion’ were also very important for me. Recently I made a remix of Bob Marley’s track ‘Sun Is Shining’ which is currently doing really well in the clubs. But for me it’s not a goal to make tracks for commercial success. I just want to make good music and sometimes it goes down very well in the charts and sometimes it’s just a dancefloor killer.

Your cooperation with other DJs is very good. Can you tell us something about your project ‘’Flamingo Recordings’’ wich you had started with Fedde Le Grand?
Myself, Fedde and our felow producer Raf set Flamingo Recordings up so that we could release the sound that we wanted to create without having to compromise it for another label. At the time other labels weren’t really feeling what we were doing but we believed in it and so we set up Flamingo Recordings. The rest is history, I guess you can say.

Wich of all your performanses and events could you now say it was unforgetable? Is there such a event?
Every gig that I play is important, it’s about connecting with the people on the dance floor. But I guess for me, it’s always our own Flamingo Nights parties that are my highlights. We’ve taken the party to Miami, Germany, around the Netherlands, the Amsterdam Dance Event, this summer we’re taking it to Pacha in Ibiza for the summer, I think the opening party for that on June 16th will be a great night for me personally.



How you choose your music for label?
We just listen to what comes in and if it feels right for the label then we’ll get behind it. It’s important for us to welcome new talent and drive Flamingo Recordings in the direction we think is best for us. For example, now we have a sister label, Blackbird Recordings which we’ve set up with Hardwell, it’s our outlet for artists such F.L.G. and F-Man, with Hardwell in the A&R driving seat.



Can you explain to us your feeling when you performing infront of your home crowd in Breda, like you had 31. of May?
It’s always a great pleasure to play at my hometown, lots of friends come by to see me and that’s always big fun. At this gig in Breda there were 25.000 people at the festival, I seriously didn’t expect that! It was amazing, the whole crowd went crazy. For me it was one of the best parties in Breda that I’ve played lately.



You have worked with a lot of profesional DJs, give us at least 3. what had blow your mind off ? 🙂
I worked with a lot of amazing people like Fedde, Hardwelll, I-Fan and Andy&Dorothy Sherman. But I would love to work with some amazing artists like Basement Jaxx, Loco Dice and the Swedes.

The biggest profesional satisfaction?
Probably playing one of my own tunes in a club at peak time and seeing the dance floor explode. I don’t think there’s anything better for anyone who’s a DJ/producer really.



In every trade, every job you have to give something in return. Do you think U R giving too much of you, of your time to the music, travelling?


I don’t think so, no, in fact I think I probably have more to give. It’s great getting out there and sharing your music and your ideas with people and I love spending time in the studio and getting to play with music there too. It’s a passion for me so the more time I get to indulge it, the happier I am.

Soon, you are performing in Belgrade Serbia, and we are so impatient. Is this a first time for you in Belgrade?
No I actually get to play in Serbia a lot which is great as you guys definitely know how to put on a great party. For me as a DJ it’s always such a satisfying feeling when you get asked to come back and play, it means that you’ve done a good job the first time around and you can build a relationship with the people as time goes on.

What can crow expect and what are you expecting?
The crowd can expect some great music, a big atmosphere and a full on party. For me, I’m just glad to be back here again playing for you and let’s see if we can make it even better than last time!

Thank You F. for your time,

Respect & C U at SOUND

Clubbing.rs
Music Internet Magazine