“Razbili smo svoje predrasude da su ljudi van većih gradova indolentni i nedovoljno senzibilni za umetnost. Ključna tačka tog opšteg susreta je bila devastirana crkva Sv. Martina biskupa u Karavukovu, kao vizuelno i energetski moćno mesto koje je bilo polazište našeg rada i kasnijeg razvoja opšte dobre komunikacije. Posle svega, simboliku te pojave neka tumače drugi”, navela je Daniela Fulgosi.

Umetnici kažu da je za njih prvi saziv kolonije bio jedinstveno iskustvo.
Za Draganu Nikoletić, slično komunizmu: “Kolonija Karavukovo 0001 je bila neka vrsta raja: radiš kol'ko možeš, a možeš dosta jer radiš ono što voliš; jedeš i piješ koliko ti treba, ili smatraš da ti je potrebno i okružen si dragim ljudima koji su uvek spremni da ti priteknu u pomoć… Neki kažu da je to komunizam”.

Fotograf Darko Cvetanović primećuje da je “pokrenuti čitav jedan grad da promeni atmosferu bar na nekoliko dana, bilo ravno čudu” i dodaje da će ih to čudo “valjda držati bar malo”.

Izložba kolonije “Karavukovo 0001” biće od 27. septembra, na poziv UB “Svetozar Marković”, preseljena u galeriju te biblioteke, gde će je biti moguće obići do 8. oktobra.

Castrix je privatna fabrika koja je ulila život u zamrlu privredu Karavukova, a izgrađena je prošle godine i, prema najavama direktora Stevana Stanojkovića, selu će jednom godišnje prirediti druženje sa umetnicima iz regiona, ali i kolekciju umetničkih radova koja će moći da se vidi u originalnom industrijskom izložbenom prostoru.

Karavukovo je vojvođansko selo tik uz hrvatsku granicu, bačko Vranje u kojem Koštana Bore Stankovića kao da živi i danas, kao što se jedu sukana banica, sprža, prepeči, lučene paprike i trnjenica.

Zanimljivo je da se selo oduvek tako zove, bez obzira na različite periode kada su ga naseljavali Mađari, Nemci ili Srbi.

Karavukovo je poznato i kao lovište, posebno u Italiji, ali i kao deo Dunavske rute, tablama označene biciklističke staze koja kroz Srbiju uglavnom ide pored Dunava, a koja je nezaobilazna trasa zapadnim cikloturistima.

Biciklističko odmorište Kamarište, 11 kilometara udaljeno od fabrike i sela, do kojeg vodi asfaltirani put po nasipu, još jedan je neobičan lokalni punkt.

Dizajnerski zaustavljen u vremenu druga Tita, koji ga je čak dva puta posetio, dom se diči obilnim obrocima, “po normativima” kako bi rekao zakupac Jova, kao i fotografijama ovekovečenih najsrećnijih trenutaka lovaca kako pobedonosno stoje nad telima ubijenih svinja i još poneke vrste divljih životinja kojima ovaj kraj obiluje.

Ušoreno selo, kako su ga nacrtali planeri Marije Terezije, i danas je takvo, ima nekoliko legendarnih kafana, dom kulture koji dugo ne radi i nema bioskop, knjižaru ili galeriju.

Tik uz selo prolazi rečica koja se nekada zvala Mostonga, pre nego što je rečni tok pretvoren u deo kanala suvoparnog naziva DTD.

Prema statistici, Karavukovo je tek nerazvijeno selo od nekoliko stotina stanovnika, a prema duhu, otvorenosti, radoznalosti i zainteresovanosti meštana za umetnost i kulturu – grad.