February 8, 2010 • No Comments • Intervjui

U okviru promotivne turneje za svoj poslednji album „Love 2“, Air će 10. februara nastupiti u Beogradu, u okviru Guitar Art Festivala. Njihov nedavni koncert i boravak u Ljubljani iskoristili smo kao priliku za razgovor sa Godenom i Dankelom.

Francuski duo Air jedan je od najpopularnijih predstavnika savremene elektronske pop muzike.

Još svojim debitantskim albumom „Moon Safari“ iz 1998. godine i hitovima poput „Sexy Boy“ i „Kelly Watch the Stars“, Nikola Goden i Žan-Benoa Dankel stekli su status i popularnost koji su tokom poslednjih deset godina održavali nizom kvalitetnih izdanja, ali i saradnjom sa cenjenim umetnicima van muzičke industrije – rediteljkom Sofijom Kopolom i piscem Alesandrom Barikom. 

Većina ljudi verovatno ima predstavu da svi francuski muzičari dolaze iz Pariza, ali Air potiču iz jednog mnogo manjeg, ali istorijski podjednako poznatog mesta – Versaja. Štaviše, oni nisu bili jedini muzičari u svom kraju.

Nikola: U Versaju je postojala jaka scena u vreme kada smo bili srednjoškolci i studenti. Bilo je puno bendova kada smo bili tinejdžeri i mnogi od tih muzičara su kasnije napravili uspešne karijere. Recimo, poslednji primer su Finiks (Phoenix), oni su iz istog mesta kao i mi. Bilo je i mnogo DJ-eva, elektronske muzike… Čini mi se da se najbolja muzika pravi u dosadnim mestima.

Žan-Benoa: Upoznali smo se na koledžu, kada smo bili prilično mladi. Aleks Gofer (kasnije poznati producent klupske muzike) je u to vreme svirao bas i snimao neke stvari sa Nikolom, a i sa mnom, pa je u jednom trenutku rešio da napravi sastanak i spoji nas. Napravili smo bend i ubrzo počeli da snimamo i eksperimentišemo sa zvukom.

Muzika koju su budući članovi Air svirali u to vreme bila je daleko od milozvučne elektronike kojom će se proslaviti nekoliko godina kasnije. Tinejdžeri su tinejdžeri, svuda na svetu, pa i u Francuskoj.

Nikola: Kada si mlad, želiš da sviraš rok muziku. To je ono što se radi kada si tinejdžer. Ako ne radis to, onda si verovatno malo ćaknut. Želiš da uključiš gitaru u pojačalo i sviraš hard rok. Na nas je uticao glam-rok iz sedamdesetih, Dejvid Bouvi, Igi Pop… A odrasli smo uz The Cure i slične stvari iz osamdesetih – bilo je to jako dobro vreme da se pravi bend.

Žan-Benoa: Promena je došla sa sintisajzerima. Uticali su na nas i neki bendovi koji su svirali klupsku muziku, ali mi smo želeli da radimo nešto malo čudnije i melodičnije, sa više harmonija. Koristili smo iste principe i mašine kao oni, ali klupska i disko muzika je na nas uticala samo zvukom, ne i ritmom. Ritam i ples nas nikada nisu zanimali.

U dominantno anglo-američkom svetu popularne kulture, Francuzi i njihov specifičan ugao bavljenja pop muzikom oduvek su oko sebe imali auru posebnosti, a Air su samo jedan u dugom nizu primera za to, od Serža Genzbura do Lorana Garnijea. Ali, šta je, zapravo, „francuski način“ i koliko ih on određuje?

Nikola: To ima veze sa našim pristupom muzici, jer mi nismo klasičan bend sa pevačem, bubnjarem, itd… U Engleskoj, recimo, kad prave muziku, misle isključivo o pop muzici. Kod nas, kada imamo melodiju, to može biti pesma ili instrumental. Postoji velika evropska tradicija kompozitora muzike za film, na primer – siguran sam da je i u vašoj zemlji tako – i mi je kombinujemo sa našom ljubavlju prema pop muzici. Ta mešavina čini nešto što bih nazvao “kontinentalni pop”, radije nego francuski. To je drugačiji pogled na muziku. U Engleskoj, kad si mlad, uzmeš gitaru i napraviš bend. Ne razmišljaš mnogo o muzici već samo kako da postaneš pop zvezda.

Da li ih je uspeh iznenadio?

Nikola: Sa jedne strane da, sa druge ne. Zaista verujemo u ovo što radimo i to radimo sa strašću. Tako da nas ponekad iznenađuje što nemamo dovoljno uspeha, ha ha…

U drugoj polovini devedesetih godina prošlog veka, kao posledica globalne klupske groznice, iz Francuske počinju da dolaze muzičari i producenti nove generacije. Ludovik Navar, Aleks Gofer i Etjen de Kresi bili su predvodnici velike francuske house invazije na plesne podijume sveta. Iako su, što se same muzike tiče, imali malo šta zajedničko sa svojim kolegama i prijateljima, Air su se našli u srcu onog što je u svetskim medijima predstavljano kao galska zemlja disko-čuda. Da li im je to na bilo koji način smetalo?

Žan-Benoa: Ne, jer smo iskoristili situaciju, iako to nije bila svesna odluka. Okruženje u kome smo tada bili povuklo nas je i promovisalo Air na isti način kao i ostale. To je bila stvar mreže – prjatelja, izdavačkih kuća, medija… Naravno, u to vreme je house muzika bila moderna, a mi smo pravili muziku koju su ljudi želeli da slušaju posle izlaska, kada iz kluba dođu kući – nešto psihodelično, nežno i meko. To je bila prava muzika za “posle žurke”.

U proboju grupe veliku ulogu odigrao je vizuelni total-dizajn, koji se u savršenoj ravnoteži poigravao poetikom mladalačke osećajnosti i estetikom ležerne naučne fantastike. Reditelj i dizajner Majk Mils bio je u tome ključni saradnik francuskog dvojca.

Nikola: Prvi put smo sarađivali sa Majkom kada smo pravili “Moon Safari”. Bio nam je potreban kompletan imidž za grupu i kada su ljudi prvi put čuli za nas, mi smo već imali spremne sve omote i video spotove – dizajn sa majmunom, crteže, spotove za “Sexy Boy” i “Kelly Watch the Stars” sa ping-pong igračicama – i mislim da je to zaista dotaklo publiku. Sve to smo smislili zajedno sa Majkom i to je bio način na koji smo se predstavili svetu. Bilo je potrebno mnogo energije da se stvori taj imidž, ali ljudima se zaista dopao ceo koncept “Moon Safari”– muzički i vizuelni. Posle je sve išlo lakše, ali taj početak je bio jako bitan.

Novi album Air zove se „Love 2“, objavljen je početkom oktobra i dočekan pozitivnim reakcijama kritike i publike. Njegov naslov može da se tumači kao nova verzija ljubavi, ali i kao njen nastavak?

Žan-Benoa: Verovatno je u pitanju nova verzija ljubavi. „Apdejtovana“, kao kompjuterski program, verzija 2.0. Sada smo u toj fazi. Ne znam, izabrali smo taj naslov jer nam se dopalo kako utiče na nas kada ga čujemo i počnemo da postavljamo sebi pitanja šta “Love 2“ znači. Ne postoji pravo objašnjenje, to je više stvar stila.

Air dolaze u Beograd da bi nastupili na Guitar Art Festivalu – na prvi pogled pomalo neobično za grupu koja je izgradila karijeru i reputaciju pre svega u domenu elektronske muzike. Ipak, gitara nije stran instrument ovom sastavu.

Nikola: To je zanimljivo pitanje. Kada smo snimali album “10.000Hz Legend”, primetili smo da se akustična gitara jako dobro slaže uz elektronske zvukove i ritmove. Kao voda koja teče između stena, da tako kažem. Bili smo iznenađeni što se ta dva elementa tako dobro uklapaju, nismo to očekivali. Sećam se, kada smo radili stvar “Les Professionels”, u kojoj se čuje akustična gitara, Etjen de Kresi (Etienne de Crecy) nam je rekao da bi voleo da uradi remiks te pesme jer se takva kombinacija nikada ne čuje u elektronskoj muzici. Sa električnom gitarom nije tako. Električna gitara u kombiniciji sa elektronskim instrumentima može da bude kič, ali akustična gitara i, recimo, ritam-mašina sjajno idu zajedno. Od kada smo to otkrili, ne prestajemo da ekperimentišemo i mislim da od tog koncepta nećemo nikada odustati. Tako da, vidimo se u februaru na Guitar Art festivalu!

Izvor:

B92 Kultura