Kao dečak sa 16 godina je postao rezident u legendarnom beogradskom klubu Industrija, na velikim svetskim festivalima nastupao rame uz rame sa najpoznatijim producentima današnjice, a skoro je proslavio i 20. godišnjicu rada na sceni. Danas vam predstavljamo Marka Nastića.

Tokom devedesetih Marko je postao sastavni deo svih važnih techno događaja u Beogradu i Srbiji. Već do svoje 25. godine je svirao sa svetski poznatim producentima i DJ-evima kao što su Carl Cox, Richie Hawtin, Marko Carola, Kevin Saunderson, Green Velvet, Adam Beyer, Billy Nasty i Sven Väth.

Pridruživanjem timu “Recycled Loops”, kao i potpisivanjem za berlinsku DJ agenciju “Kne’Deep”, Nastić nastavlja svoju internacionalnu karijeru.

Sa Markom smo razgovarali o budućnosti, novim projektima, kao i sa malim osvrtom na prošlost. Uživajte!

Da li možeš da napraviš paralelu između ove “dve osobe”: Marko Nastić 1997.  i Marko Nastić 2018.?

Moje beskompromisno putovanje je počelo kada sam imao 16 godina; odrastajući u 90im, u sredini u kojoj di džejing i elektronska muzika nisu bili najbolje privaćeni, pored svih problema koji su nas okruživali, sa pogrešnim vrednostima koje su nam bile poturane pod nos, 2000te su bile dosta rasterecćenije. Počeli smo da živimo nekim normalnijim tempom i uspeo sam da proširim horizonte u svim pravcima koji su me interesovali. Zahvaljući muzici i bavljenjem ovim poslom uspeo sam da vidim i ono što svet pruža i da izvučem maximum iz toga, a da ne ostanem zatrovan negativnom realnošću kojom smo bili okruženi.

Kroz ceo taj period sam se trudio da pratim svoj osećaj i da radim ono sto me ispunjava, i da budem otvoren prema svemu što sam imao prilike da čujem; na taj način se moja muzička kolekcija oplemenila i moja produkcijska inspiracija je dobila širi opseg. Nakon moje muzičke transformacije, posle tribal techno ere i cele promene koja je usledila i koja je u početku na jedan veoma čudan način bila prihvaćena od strane publike, motivacija da radim ono što sam zamislio nije izostala, naprotiv bila je još veća. Mislim da je veoma bitno da kao artist ne ostaneš zaglavljen u vremenu i da radiš šta osecaš,  jer na taj način pokazuješ sebe u pravom svetlu, sve ostalo su kompromisi sa ljudima oko tebe, a ne pravi ti. Ispunjava me da puštam stare ploče i u njima tražim inspiraciju, ali volim i sve što je novo i što dolazi; super su nove generacije producenata, drugačiji pristup, drugačije vizije. Ono što je ostalo isto je ista ljubav prema muzici i strast sa kojom radim. Za ovih 20 godina menjajući način rada, i time što sam išao u korak sa vremenom mogu da kažem da sam ispuno neke svoje ciljeve i drago mi je da me ta energija i dalje drži.

Kao neko ko je odrastao uz gramofone i ploče, kako sada gledaš na “ovo novo vreme” novih gedžeta? Sećamo se tvojih nastupa sa tri gramofona, da li će se to vreme neka vratiti?

Ja sam di džej koji je odrastao na gramofonima i tehnici miksovanja. Iako sada mislim da je bitnije kakvu muziku neko pušta, nego sa čega, ipak mislim da bi svako ko sebe naziva di džejem trebao da upozna ono na čemu i zbog čega je ova scena nastala, a to je umetnost miksovanja i selekcija dobre muzike. Ako ciljaš na mene, ne znam koliko si upoznat, ali moj setup se i dalje sastoji iz dva gramofona i tri cd playera, što mislim da je dobra zamena za samo tri gramofona, jer imam dosta mogućnosti i opcija koje mi sama tehnologija pruža. Tako da iz tog ugla, ako se na dobar način koristi napredak tehnologije to ne može da bude loša stvar. Za 2019. spremam TTP 2.0 zajedno sa Dejanom Milićevićem, hibrid dj set, stastavljen od 2 kompjutera, ritam mašine, sintisajzera i modulara. Dejan i ja imamo dugačku istoriju, dosta često nas zovu da radimo zajedno i obzirom da smo se muzički dosta razišli, došli smo na ideju da napravimo zajednički projekat koji neće uticati na naše muzičko ispoljavanje, i na neki način će modernizovati ono što je Teenage Techno Punk nekad bio. Na kraju dana, Deki i ja i dalje dosta vremena provodimo zajedno u studiju, volimo da se družimo i da putujemo zajedno, tako da je ovo dvostruki dobitak. Mislim da je zdravo imati više projekata, a takođe i veoma zabavno krenuti u nešto totalno novo.

Tvoj jubilej od 20. godina rada je proslavljen eventom pod nazivom “Retrospektakl” i po našem mišljenju bio spektakularan, kako ti sada gledaš na to kada su se slegli utisci? Da li možemo da očekujemo da se Retrospektakl nastavi, možda kao neki godišnji event?

Dugo je postojala ideja za ovaj event, ali spletom okolnosti kockice se nisu spojile ranije, i moji bivši saradnici nisu imali veru u projekat velike žurke kao i ja. Zatim je postojala kreativna pauza, dok se nije pojavio Petar Biberčić koji je gajio isti entuzijazam i imao istu viziju, pa se ovaj projekat i ostvario. Volim kada sarađujem sa ljudima koji imaju konkretne ideje od samog starta kao i neku pozitivnu energiju oko sebe. Dugo i puno smo radili na Retrospektaklu, pa samim tim i rezultat nije izostao, a ne mogu i da ne spomenem sve ostale moje kolege i koleginice, koji su učestvovali na ovaj ili onaj način i doprineli da ovo stvarno bude spektakl. Kada sam sumirao utiske shvatio sam da ovo nije bila samo moja proslava karijere, već kao neka velika matura svih nas koji smo na ovoj sceni od samog starta. Mogao sam u svima njima da primetim vatru i strast, koju je danas retko videti, jer se ljudi iz različitih pobuda bave ovim poslom. Kada smo započinjali ovaj projekat, već smo u glavi imali da će ovo biti nešto na duže staze. Prvi Retrospektakl je imao emotivnu notu, jer su oko mene bili ljudi sa kojima sam odrastao, a za sledeći koji je planiran u skorije vreme, ne bih otkirvao još sve detalje, ali opet će biti uključen veliki broj ključnih ljudi sa scene što iz Srbije što sa celog Balkana. Činjenica je da smo imali 7000 ljudi i da je na nama sada veći i teži zadatak; ovim projektom bismo želeli da ljudi na pravi način upoznaju neke stvari iz našeg ugla, naše viđenje scene i ljudi koji su deo scene. Ali ono što ću ceo život pamtiti je bio poslednji sastanak pred event gde smo zajedno svi prolazili kroz sve detalje vezane za organizaciju, da bi u tom momentu svi zajedno sreli zajedničkog poznanika koga smo pitali šta misli o sutrašnjoj zabavi, na šta je on odgovorio: “Ovo je žurka na kojoj su svi već bili!”, iz čega smo mogli da zaključimo da je urađena fenomenalna promocija, i što mi je zapravo pokazalo da ako si u pravom timu, granice ne postoje. Ovo sve pričam, jer godinama imam utisak da di džejevi sa naših prostora ne dobijaju promociju kakvu zaslužuju, jer nas smatraju zaobilaznim faktorom, a činjenica je da smo mi ono što čini domaću scenu.

Kada se kaže reč “Industrija” koja prva stvar ti pada na pamet? Klub, institucija, simbol? Da li toga ima u današnje vreme i da li će “ga” ponovo biti?

Mislim da je Indusrija simbol kultnog kluba možda zbog samog vremena u kom je radio, i da je na neki način odraz jedne generacije. Mi smo to emotivno doživljavali, jer smo bili deo Industrije od njenog samog početka, a isto tako sam siguran da i današnji klinci imaju neko svoje mesto za koje su vezani i koga će se sećati sa setom u budućnosti. Doduše to vreme Industrije je bilo malo različito nego danas, internet koji je danas neizostavan definitivno nije uticao na scenu u meri u kojoj danas utiče što je dosta promenilo način igre. Duboko verujem u sam Beograd, vidim ga kao veliki potencijal za veliku scenu koja će se tek izgraditi.

Šta se novo krčka u “Easy Tiger” kuhinjici i šta možemo novo da očekujemo?

Upravo sam završio Easy Tiger 004 – Marko Nastić / Falling Higher EP, moje deo je posla završen, čekam još remix da sleti i da se bacimo na pripremu vinila. Od januara počinjemo Easy Tiger band camp izdanja koja će uglavnom biti bazirana na nekim mojim neizdatim trakama. Što se tiče klupskog dela Easy Tigera stalno ima neke zabave, otvaranje sezone u Mladosti smo počeli sa Shoxyem, a za novembar imamo Nils Weimanna, takođe smo imali i za otvaranje Social Club-a Easy Tiger žurku sa Sašom (Berlin). Prva inostrana ET žurka će se zapravo desiti ovog petka u mađarskom klubu u Segedinu, JATE Klub, gde će pored mene nastupiti Nemanja Vanović I DJ Newl.

Kako se Marko Nastić snalazi ulozi oca?  Šta se (sve) promenilo u tvom životu?

Roditeljstvo je jedna prelepa stvar za koju treba puno strpljenja i vremena. Vreme provedeno sa detetom je neprocenjivo i sama nagrada, pa mi dosta teško pada kada sam duže odsutan na putu, i ne mogu da putujem sa porodicom, ali nađemo način da to nadoknadimo. Od kada sam postao otac definitivno sam sazreo, i malo drugačije gledam na stvari oko sebe, takođe dosta manje idem na žurke, već se trudim da što više vremena provedem sa porodicom.

Nastupao si sa mnogim svetski poznatim producentima i DJ-evima, a da li postoji neko sa kim bi voleo a da do sada nisi imao priliku da nastupaš?

Šta znam, uvek mi je moto bio: I go with the flow. Uglavnom prihvatam da radim sa svima, u raznim situacijama gde ja nisam u organizaciji ja se tu mnogo ni ne pitam, ali definitivno mi više prija da radim sa ljudima koji su po muzici koju puštaju bliski meni. Evo sada ko mi pada na prvu loptu sa kim bi voleo da radim i da bukiram za Easy Tiger, to je Tini, takođe I Sonja Moonear (fenomenalni di džejevi)

Upravo si nastupao u Amsterdamu na Greensmith Showcase-u u okvuru prestižnog ADE festivala. Kako bi okarakterisao atmosferu na pomenutom festivalu, festival koji pretvara ceo grad u jedan veliki festival?

Ovogodišnji ADE mi je uleteo u pravom momentu, jer verovali ili ne, iskoristio sam prvih nekoliko dana dok festival još nije zvanično počeo da se odmorim od prethodnog napornog vikenda (smeh). Greensmith je napravio super priču ove godine, paneli, govornici i teme su bili odlični. Sreo sam puno ljudi, upoznao neke nove. Čuo sam dosta interesantnih stvari, ali sam čuo i dosta budalaština; čini mi se da dosta ljudi želi da se pojavi na panelima samo da bi njihovo ime pisalo na line up-u, a to je veoma tužno jer na kraju na tim panelima bi svako trebao ili da nauči nešto novo ili barem da čuje nešto zanimljivo. Slušao sam nekoliko iskusnijih artista  koji su me zaista inspirisali, jer je njihova poruka muzika i ljubav prema istoj, dok su se pojedini okretali ka nekim iz mog ugla nebitnim stvarima koje nemaju veze sa muzikom i koje su se uglavnom završavale superlativnim hvalospevom o sebi. Festival i sam line up je kao i svake godine bio fenomenalan, mada moram da priznam da nisam baš toliko partijao. Idem godinama  na ADE i uvek sam nešto jurio; sada sam se fokusirao na par stvari koje su me interesovale i to je bio pun pogodak.

Ono što volimo da pitamo, skoro pa sve DJ-eve, jeste da nam izdvojih, od svih traka koje si stvorio ili u čijem si kreiranju učestvovao, koje su to TOP 3 trake koji uvek naprave dobru atmosferu?

Definitivno Devil in my pants je na prvom mestu. Sexy je takođe na toj listi. Generalno ljudi vole tu muziku koju sam pravio u tom periodu, ili se vezuju za taj period. A veliki je i feedback na Easy Tiger 001 I 002 kao i Rakiju.

Kada je neko, kao ti, tako dugo na sceni on postaje “živi svedok” svih promena (dobrih ili loših) u clubbingu uopšte. Da li je to pravac aktuelne muzike, ljudi, klubovi, atmosfera, festivali. Da li postoji nešto što se nije promenilo?

Svi se mi menjamo, ono što nas je interesovalo pre 10, 15 godina, ne mora da znači da će da nas interesuje i dalje. Čini mi se da dok nas je sve spajao fenomen rejva, na neki čudan način svi smo zapravo grcali, jer je svako hteo na svoj način da proda i favorizuje muziku koju radi i voli.  Meni lično je sada dosta lakše kada postoji profilisanje ljudi prema vrsti muzike koju slušaju i rade, i sa takvima se okružujem. Nema neslaganja, i samim tim je atmosfera pozitivnija i radi se više na muzici nego na egu. Na scenu danas veliki uticaj imaju socijalne mreže, pa muzika u nekim slučajevima nije na prvom mestu. Bitna je socijalna veština, i to dosta podržavam, ali ne može ona da nadvlada muziku.

Posle punih 11 godina na sceni (i/ili iza scene) sa projektom Clubbing.rs sve češće se prisećamo naših početaka. Da li je, po tvom mišljenju, dobro ponekad zastati i pogledati unazad, ili si mišljenja da treba uvek gledati napred?

Mislim da je dobro gledati unazad, ali samo kao podsetnik da vidiš koliko si napredovao. Čini mi se da ljudi koji pričaju samo o prošlim vremenima i kako je tada sve bilo super, a sada ništa ne valja, samo u stvari pokazuju da ništa ne rade. Moram da priznam to je postalo dosta zamorno za mene, jer mislim da je mana ovog našeg podneblja što dosta njih živi u prošlosti, i ne mogu da se odlepe od toga i da shvate da svako vreme ima svoje čari. Što se tiče budućnosti, treba imati jasno postavljen cilj, a živeti i radii u sadašnjosti.

Marko, hvala na odvojenom vremenu za ovaj intervju.